- ih godina, knez Miloš Obrenović naredio je da se srpske zanatlije, naročito kovači i kazandžije, isele iz varoši u šancu , gde su bili izmešani sa turskim življem, i da svoje kuće i radnje podignu na mestu današnjih Terazija. Ilija Čarapić,

, to bi u jelovoj šumi, ja poslo stražmeštera koji, kako se sišao s puta upade do grudi u sneg, ja se nasmeja misleći da je u šancu upao i rekao mu da ide dalje. "Tek uz pomoć stanovnika okolnih sela uspeli su da krenu dalje i dođu Šklov.

od turskih topova. Jedno jutro, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20. jula, kad je naređivao opravke na malom šancu , pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća. Jedva je mogao da izgovori samo: "Drž ". Pao je mrtav na zemlju. Njegov brat

kontraeskarpe bedema konstruisana je u vidu dugačkog podzemnog i zasvođenog hodnika, frontalno postavljenog prema šancu . Iz nje se dejstvovalo takođe streljačkim plotunima, ali iz puškarnica sa ventilacionim otvorima za barutne gasove

fronta a ispod šanca, diže u vazduh, eliminiše i ujedno zatrpava veliki broj neprijateljskih vojnika zgusnutih u šancu u nameri da forsiraju bedeme branjenog bastiona. Za ono vreme savršeno efikasna odbrambena instalacija podzemnog

, došla je za srpske ustanike sudbonosna 1809. godina. šancu (na brdu Čegar) bio je vojvoda Stevan Sinđelić sa svojih 3.000 Resavaca. Kad su Osmanlije saznali da su se dvojica

gde bi mogle da zaklone pogled na Hram svetog Save, Avalski toranj, spomenik "Pobednik ", Zvezdarsku šumu, varoš u šancu (Kosančićev, Topličin, Obilićev i Gundulićev venac).

Save i Zasavice bili načinili šanac. Tu se sad skupi gotovo sva Turska sila na ovome kraju s topovima i s kumbarama, a u šancu je iz najpre bio prekodrinski vojvoda Sima Katić, po tom dođe Miloš Obrenović i Stojan Čupić i prota Matije Nenadović.

Katić, po tom dođe Miloš Obrenović i Stojan Čupić i prota Matije Nenadović. Turci se kroz zemlju tako prikuče k Srpskome šancu , da su kukama otimali barjake i oni od Srba i Srbi od nji; a uz to su jednako jurišali, i sila puta rukama za šanac vatali.

glavnoga starešinu Adži-Nikolu Mijailovića (rodom iz Sarajeva), bivšega do sada Veljkova bimbašu i upravitelja u šancu na Velikom ostrvu. On načini mali šančić nadnu Poreča, i utvrdi ga velikim topovima protiv Turski vojnički lađi. Jednu

, kad Turci vide Srbe na Ljubiću, oni iziđu iz Čačka, i sa neopisanom silom i rabrosti udare na nji, no Srbi se održe u šancu (koji još nisu bili ni načinili kako valja, nego samo podigli malo od prošća), i Turke uzbiju natrag i rane im pašu

k njima prikučiti, šta će drugi ljudi raditi? Pa onda, onaj isti dan, podigne vojsku uz Kolubaru, te se prikuči k samome šancu Turskome, i tukući se s Turcima zakopa šanac i načini tablje za topove; pa onda stane Turke pozivati na predaju, i

te poslednji put zameni svoju glavu, pa onda i on padne kod topova. Tako srpske vojske, što je god bilo na polju i u gornjem šancu sve prsne i pobegne kud koje, samo one u donjemu šancu opkole Turci sa sviju strana, i tako se upru braniti. Miloš pak iz

kod topova. Tako srpske vojske, što je god bilo na polju i u gornjem šancu sve prsne i pobegne kud koje, samo one u donjemu šancu opkole Turci sa sviju strana, i tako se upru braniti. Miloš pak iz najpre bio se sa jednom stotinom ljudi upro u lugu, te se

, i našavši negde doboš, koji je dobošar bežeći bio bacio, dade ga arhimandritu Melentiji na vrat, te stane lupati po šancu , da bi se ljudi svraćali u šanac. I tako se vojska opet stane kupiti na Ljubiću. Turci su među tim jednako bili opkolili